Kako i kada se gradi odgovornost

Sa osećajem odgovornosti se ne rađamo, niti je možemo izgraditi u odraslom dobu. Dakle da bi naše dete postalo odgovorna osoba na tome je potrebno da radimo još od najranijeg doba. Često su u našoj kulturi prisutne rečenice „Neka, ja ću“ ili „Život će ga ionako mučiti, nek uživa dok je dete“. Jedini efekat koji dobijamo preuzimanjem odgovornosti od deteta je da mu ne pružimo šansu da bude samostalna odgovorna osoba. Potpuno nesvesno i sa najboljnom namerom ga životno onesposobljujemo.

U razgovoru sa roditeljima adolescenata neretko čujem očaj jer njihovo dete nema osećaj za druge, očekuje da sve drugi urade umesto njega, neodgovoran je prema školi i ne preuzima nikakve obaveze na sebe. Gde se tu zapravo dogodio zastoj i kako je dete postalo tako neodgovorno?

Pa da se vratimo na početak i vidimo kako sve kreće.

Prvi oblici samostalnosti kod deteta javljaju se sa razvojem hoda i govora. Da bi dete napravilo samostalni korak potrebno je da mu pustimo rukicu i budemo dovoljno blizu i nađemo mu se u slučaju da izgubi razvotežu. To je koncept kog treba da se držimo tokom čitavog odrastanja deteta – da ga pustimo da napravi korak i da ga pri tom ne držimo za ruku.

Da li ste primetili da često dete među prvim rečima izgovori reč „ja, sam, ćama, sama“ ? Ono što instinktivno dolazi od deteta je poriv da nešto uradi samo a naša je uloga da ga u tome podržimo. Od kako dete stekne stabilnost u hodu ono može i treba biti uključeno u obavljanje kućnih obaveza i aktivnosti samoposluživanja. Naravno, aktivnosti u koje tako malo dete može biti uključeno treba da pre svega budu bezbedne a potom i prilagođene mogućnostima deteta. Pa tako ono može da npr. jede samo, prenosi manju i lakšu posudicu od kuhinje do stola, da mlati krpicom za prašinu dok vi sređujete kuću, dodaje vam odeću dok prostirete veš, ubacuje igračke u koš (korpu)... Dete će to vrlo rado prihvatiti, naročito ako mu sve to predstavite kao igru.

Kako se dete razvija aktivnosti u koje može biti uključeno se usložnjavaju a kada rano počnete da ga uključujete to postaje prirodno i bez puno natezanja i pregovora. Od toga da je dete naučilo da raspremi svoju sovu, izbaci smeće, stavi prljave stvari u korpu za veš...polako dolazite do perioda kada dete kreće u školu i nastaju nove obaveze koje vaše sad već odgovorno dete može da obavi bez puno poteškoća jer je steklo odgovornost.

Pored toga da dete samo „pustimo“ da bude samostalno još nekoliko stvari zavisi od nas.

Veoma je važno da budemo dobar primer svom detetu. Npr. ne možemo očekivati od deteta da ono ustane na vreme za školu ako i sami stalno kasnimo na posao. Da smo ogledalo u koje se dete konstantno ogleda nikada ne smemo da zaboravimo, kako po pitanju odgovornosti tako i u svim drugim životnim aspektima. Ukoliko stalno pričamo o tome da nešto treba a mi sami to nikada ne uradimo dete nas nipošto neće shvatiti ozbiljno.

Takođe, kada od deteta nešto očekujemo, važno je da budemo vrlo precizni u davanju instrukcija. Npr. kažemo detetu da sredi sobu, a kada vidimo da je samo zateglo krevet izbezumljeno počnemo da vičemo na njega. Kako bismo izbegli nesuglasice u vidu „kako ne čitaš moje misli“, za celu porodicu korisnije je reći „očekujem od tebe da složiš sve svoje knjige, zategneš krevet i prljave stvari staviš u korpu“.

Jedna od situacija koje mogu da nam se dese je da je dete „na pola“ uradilo zadatak koji smo pred njega postavili iako smo precizno rekli koje je naše očekivanje. Kako bismo ohrabrili dete da se više potrudi nećemo ga motivisati putem kritike i vređanja već je potrebno da mu pokažemo kako treba, pohvalimo ga za trud koji je uložio i ohrabrimo ga kako bi se usidilo da proba ponovo. (Npr. dete je želelo da napravi picu ali je ona polu izgorela i stvorio se dim u kući. Loša reakcija bi bila grdnja i kažnjavanje, a dobra razgovor o tome šta je pošlo po zlu, davanje saveta kako da se drugi put to ne desi i pohvala za ideju da svima napravi večeru).

Kada kao roditelji učinimo neku grešku, važno je da priznamo da smo to uradili. Iako deca u roditelje, naročito dok su mala, gledaju kao savršena bića koji rade sve savršeno istina je da to nije baš tako. Biti nesavršen je tako normalna stvar, pa je pravljenje grešaka apsolutno neizostavna. Kada se greška desi tada je važno da priznamo detetu da smo pogrešili, a ako je potrebno i da mu se izvinimo za svoje ponašanje. Npr. imali ste loš dan na poslu, došli ste kući i dete je u tom trenutnu počelo da vrišti od radosti na šta ste skočili i počeli da vičete. Istina ono što se dogodilo nema veze sa detetom, već sa bukom u glavi koju ste imali i pre dolasku u kuću a dete je bilo samo okidač za vaše lično pucanje. Tu je prilika da se izvinite i objasnite zbog čega ste tako odreagovali.

Za vaše dete veoma će biti značajno ako primetite svaki trud i zalaganje koje pokaže, bez obzira na krajnji rezultat. Bilo da je to da ste primetili da je ljubazno odgovorilo na nečije pitanje, trud koji je uložilo da napravi kolut napred ili nešto treće. Vaša potvrda biće ohrabrenje i motivacija za dete koji će mu pomoći da i dalje ulaže trud.

Autor: Maja Antonić