Umesto postaviti granicu - obezbediti sigurnost
Često u razgovorima sa roditeljima kada želim da im približim kako neki procesi funkcionišu koristim metaforu. Zamislite da ste sa detetom došli do šume, dete vas upitno gleda pogledom „Smem li da se poigram“ Vi mu se nasmejete i potvrdno klimnete glavom. Ono se zaigra, lepo mu je. Istražuje dublje, pa još malo dublje ulazi u šumu.
Osvrne se oko sebe i vidi samo gusto drveće, tamu, po neku šumsku životinjicu...Javljaju se lupanje srca, znojenje dlanova, tenzija, stah... „Maaaamaa, taaataaa, upomoooć!“ Jasno je, šume mogu izgledati zastrašujuće, naročito deci kada izgube iz vidika roditelje i upute se u nepoznato. A sada zamislite istu tu šumu, ali ovaj put jedan deo šume ima ograde i jasno se zna dokle može da se istražuje. Roditelji su na vidiku, dete se bezbedno igra, trči, zabavlja. Oseća se srećno i sigurno. O da, ključna reč u ovoj priči je SIGURNOST.
Znate li šta je detetu dalo sigurnost da slobodno istražuje? U pravu ste, te ograde koje su postojale u drugoj verziji šume.
U obe verzije prisutna je ista šuma, ali ovaj put dali ste detetu slobodu, a opet uradili ste ono što je vaša roditeljska dužnost, postavili ste ograde. U radu sa roditeljima često čujem blokadu roditelja kada je u pitanju upravo postavljanje granica. Ne mislim da je to jednostavan „posao“, ali nije nemoguć. Pod utiskom sam da na jednom nivou zastoja dolazi upravo sama reč koja se koristi a to je granica.
Da li vam je možda poznata neka od sledećih izjava: „Ako postavim granicu onda nisam dovoljno dobar roditelj.“ „Ionako nemam vremena za dete jer sam celi dan na poslu a onda treba da dodjem kući i izigravam policajca.“ „Ne želim da me se dete seća tako što sam bio/la zao/la prema njemu.“ Mnogo je različitih uverenja koji dovode do toga da po pitanju granica imamo negativan stav i otpor koji nam jednostavno ne dozvoljava da krenemo da ih sprovodimo. Podsetiću vas, deci je važno pružiti sigurnost, a nju nam upravo obezbeđuju granice.
Važno je da je roditelj taj koji u svakom trenutku ima moć. To zapravo znači da ste vi kao roditelji odgovorni za donošenje odluka i da se vaše odluke ne dovode u pitanje. Ukoliko moć prepustite detetu ono neće znati šta sa njome da radi, niti kako da upravlja što je potpuno jasno uzimajući u obzir ograničenja koja pre svega nosi razvojna faza a potom i životno iskustvo. Davanjem moći detetu činite mu medveđu uslugu dajući mu da nosi teret kome nije dorastao, što posledično frustrira samo dete pa i vas kada shvatite da stvari nisu pošle u željenom smeru. Setite se, sigurno u svom iskustvu imate primere da ste detetu dali da o nečemu donese odluku a potom je plakalo jer mu se na kraju nije dopao izbor koji je samo napravilo.
Kako bih vam bolje ilustrovala koncept o kome pričam postaviću vam pitanje: Da li biste prihvatili da na zahtev pilota zamenite mesta, da on malo uživa uslugama koje nudi kabinsko osoblje dok sedi na vašem sedištu a da vidi preuzmete upravljanje avionom? Da li biste pristali i zašto ne? Kada pričam o donošenju odluka i moći koje roditelj treba da sačuva svako ne mislim da je potrebno da budete rigidni i da ne uzimate u obzir detetove potrebe i interesovanja. Za detetovu samostalnost i samopouzdanje jeste značajno da ima mogućnost da donosi odluke ali u okvirima koji su prethodno prihvatljivi za roditelje. Npr. ponudite za doručak detetu sendvić ili krofnu, dali ste mu izbor ali ste vi prethodno u svojoj glavi selektovali koje su opcije za vas prihvatljive; ili ponudite da li posle škole/vrtića želi u park ili kod drugara, a prethodno ste iskalkulisali da imate dovoljno vremena da pristanete na izbor deteta što neće poremetiti ostale planove koje ste imali.
I za kraj kako postavljanje granica realizovati.
Za početak odredite na koja ponašanja ćete reagovati a na koja nećete. Ukoliko na svaku sitnicu reagujete, vaš autoritet će potpuno izgubiti smisao, tj. nestaće. Važno je da definišete koji su to vaspitni principi kojih želite da se držite, šta vam je veoma važno. Kada ih odredite, pustite da prođe par dana i osluškujte/ posmatrajte svoju decu i napravite reviziju a potom ih sledite. Kada se nadjete u situaciji da je vaše dete prekršilo granicu prvo ga upozorite da takvo ponašanje nije prihvatljivo. Ukoliko dete nastavlja sa prelaženjem granica recite mu posledicu koja će uslediti ako i dalje nastavi po svom. Ovaj korak je veoma važan jer dete dobija mogućnost za samokorekcijom ili za prehvatanjem posledica koje nosi donošenje loših odluka. Ako i nakon upozorenja ne iskoriguje svoje ponašanje od neizmernog je značaja da primenite izgovorenu vaspitnu meru.
Uverena sam da želite da se vaše dete uz vas oseća sigurno :)
Autor: Maja Antonić