Kako olakšati prvo rođenom detetu da prihvati novorođenče

Prvo dete je na putu, puni ste sreće, očekivanja, ali i potpuno opravdanih strahova. Pripremate sobu, odeću, kolica i sve ostale neophodne sitnice. Verovatno ste već prošli literaturu kako biste bili što bolji roditelji, pohađali škole roditeljstva, učili od ljudi iz vašeg okruženja i zarekli se da nećete praviti iste greške kao što su vaši roditelji. I tako sa svim pripremama koje ste upriličili dolazi na svet maleno biće koje ne može da ima predstavu o tome koliko je ljubavi utkano u njega i pre nego što je došlo na svet. I tako, prolazi neko vreme dok se „vežbate“ u roditeljskoj ulozi uz neminovne greške koje su sastavni deo života dajući maksimum sebe. I taman kad ste se ušuškali u svom veličanstvenom triju dobijate vest da će se broj članova porodice proširiti.

Javljaju se sreća, briga, uzbuđenje. Ponovo se obskrbljujete različitim vrstama podrške kako biste premostili nov izazov koji je pred vama: Kako da pripremite svoje prvorođeno mezimče za dolazak novog bebana? Pripremili ste poklon, najčešće u vidu omiljene igračke, koju će dobiti od bebe kada izađe sa mamom iz bolnice, pričate mu kako će dobiti saigrača za svoje omiljene igre i najboljeg druga, pričate mu da beba neće napraviti veliku promenu. A da li je zaista to tako? Dolazak novog člana definitivno hoće promeniti funkcionisanje porodice i potrebno je prihvatiti da je to tako. Promena je jedino što je u tom trenutku izvesno. Do juče u centru pažnje, omiljen, voljen, primećen, zanimljiv pre svega od strane roditelja, pa baka i deka, ostalih članova porodice i prijatelja sada treba da deli svoj tron sa nekim. Priznaćete, to nije lako.

Kakve reakcije starijeg deteta možete očekivati?

Ukoliko je starije dete malo, ono baš i ne shvata šta će se tačno desiti. Neretko će biti i razočarano jer je očekivalo jedno malo razumnije, svesnije, pokretljivije i zanimljivije biće od bebe koja jede, spava i plače. Razočarenje se dalje može pretočiti u nezainteresovanost i tada je važno da ne pokušavate po svaku cenu da kreirate bratsku ljubav „jer to tako treba“ već da dozvolite da vremenom prihvati bebu i nađe sa njom zajednički jezik kada beba malo poraste i postane njemu zanimljivijija. Vrlo je često da prvorođeno dete prolazi fazu tugovanja za majkom. Nekada deca to i vrlo jasno verbalizuju pa doslovno izgovaraju „Nekada sam imao mamu, a sada je više nemam“ i na taj način žele odraslima da daju do znanja da prolaze proces velikog tugovanja za periodom koje je dete imalo pre dolaska prinove u kuću. Uglavnom roditelji, naročito majke, prolaze kroz sličan kovitlac emocija. Emocije koje dete tada ispoljava ne treba po svaku cenu menjati i gušiti nego dozvoliti da bude u kontaktu sa njima. Ukoliko je detet tužno, dozvoliti mu da se tako oseća. Nećete pomoći detetu na duže staže ako u tom trenutku budete preterano popustljivi i dozvoljavati mu da radi sve što do tada nije moglo samo zato što se nosi sa teškim emocijama. Umesto toga možete svom prvencu reći: „Vidim da si tužan što mama sada ne može da se igra sa tobom. Dolazim da se igramo čim nahranim bebu.“ Tada je vrlo važno da mu obećate nešto što možete da ostvarite a potom to i uradite.

Neretko starija deca koja su odavno čisto govorila, skinula pelene, napustila dudu odjednom udju u takozvanu regresiju i vrate se na raniju fazu razvoja. Npr. dete traži flašicu, odbija nošu tražeći pelenu, umekšava glasove u govoru i dr. To se dešava jer razumeju da biti beba znači dobijati mnogo roditeljske pažnje. Veoma je važno da u toj fazi dete ne kritikujete jer ono na taj način prolazi fazu prihvatanja. Imajte u vidu da je to faza, a faze se menjaju.

Prvenci takođe mogu pokazivati izuzetnu privrženost ali i agresiju prema bebi ali i roditeljima. Nekada dete izgradi zaštitnički, topao i brižan odnos prema svom mlađem bratu/ sestri a burne emocije pokazivati prema roditeljima kao što je npr. ujedanje. Sa druge strane moguće je da burne emocije usmeri ka bebi. Narvno da ćete bebu zaštiti, svakako i sebe ali je veoma važno da razumete dete da ono prolazi kroz težak period. Tada je potrebno da ga saslušate, poklonite mu pažnju a pre svega da mu objasnite šta mu se dešava jer on to ne razume. Vaš zadatak je da mu kažete npr. „Mnogo si ljut jer sada držim bebu a želeo bi da se igram sa tobom“ ili „Smeta ti što sada držim bebu“. Mala deca još nemaju dovoljno razvijen deo mozga zadužen za inhibiciju i razumevanje emocija i zato je neophodno da mi odrasli budemo njihovi regulatori. „On to meni radi namerno“ nije slučaj.

Šta je važno prilikom pripremanja starijeg deteta za dolazak bebe?

Polazimo od uzrasta deteta i toga koliko ono uopšte poima svet oko sebe, ali ćemo voditi računa da sa njim pričamo onoliko koliko dete želi o tome da zna. Npr. saopštićemo detetu radosnu vest o dolasku brata/sestre i na tome može da ostane ukoliko dete ne pokaže interesovanje da o tome još nešto zna. Kada dete i počene da postavlja pitanja, što se može desiti tek nakon nekoliko meseci od dobijene informacije, potrebno je da odgovori budu kratki, jednostavni i razumljivi za dete. Previše priča i planova za budućnost, za starije dete može biti zbunjujuća i nedovoljno jasna jer je to nešto apstraktno i što ne može da razume. A sve što je detetu strano i van iskustva, može biti pretočeno u strah.

Važno je voditi računa o tajmingu. Kako će vaše starije dete prihvatiti bebu i reagovati na roditelje zavisi i od toga kako mu je organizovan život. Nipošto ne uvoditi i druge promene u život starijeg deteta jer to značajno može da dovede do dodatnog osećaja odbačenosti. Npr. ne uključiti dete u vrtić kada se rodi beba i ne odvajati starije dete u odvojenu sobu kada dođe beba i zauzme detetov krevetac.

Imajte u vidu da svom prvencu nećete pomoći tako što ćete sve činiti za/umesto njega i time mu „olakšati život koji je ionako težak i svejedno će ga dočekati“. Naprotiv, time ga uskraćujete za mogućnost da bude samostalno. Od samostalnosti zavisi koliko će dete biti samopouzdano. Pored toga, detetova samostalnost, pa makar to bilo da se svuče i jede samo (ukoliko je dete baš malo), biće vam od velike koristi kada beba bude okupirala vašu pažnju.

Kreirajte svom detetu rutine i navike kojih ćete se, što je više moguće, držati. Predvidljivost i rutina detetu daje sigurnost, a kada je dete sigurno onda je veća verovatnoća da će biti smireno i zadovoljno.

Veoma je važno da prihvatimo da nemamo tu moć niti čarobni štapić da unapred sve pripremimo i ugodimo kako bi sve teklo bez problema. Važno je da naučimo da slušamo i čitamo iz postupaka šta naše dete ima da nam kaže i budemo tu za njega. U redu je da pustimo dete da mu se dešava život jer on je pun nepredvidljivosti na koje ne možemo uticati. A kada se i neka prepreka ispreči da budemo tu za njega sa verom da može da je preskoči, zaobiže ili suoči sa njom na svoj način.

Vrlo korisna stvar koju vi možete da učinite za svoje prvo rođeno dete je da imate specijalno vreme samo za vas (kako mama, tako i tata). Nekada je teško pored svih obaveza pronaći pola sata ekstra, ali ne treba to da vas obeshrabri. Tada možete da povedete dete sa sobom i uključite ga u aktivnosti koje već obavljate (npr. odlazak do prodavnice, priprema obroka, sređivanje kuće, šetnja). Važno je da tokom tog vremena uživate i zabavljate se.

Težeći za fazom da sve dođe na svoje ne ustručavajte se da obskrbite sebe sistemima podrške jer verujte trebaće vam. Dozvolite bakama, dekama, bebisiterkama, rođacima, prijateljima da vam pomognu. Ne zaboravite, zadovoljan roditelj = zadovoljno dete.

Autor: Maja Antonić